Литургијским сабрањем прослављена слава манастира Ђурђеви Ступови
Катедрални манастир Епархије будимљанско-никшићке Ђурђеви Ступови прославио је на Васкршњи понедељак и празник Светог великомученика и побједоносца Георгија, 6. маја 2024. године, своју храмовну славу.
Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије са свештенство и свештеномонаштвом и уз молитвено учешће вјерног народа, који се у великом броју сабрао под сводове Манастира.
Сабранима је празник Васкрсења Христовог и празник Светог Георгија ријечима архипастирске бесједе честитао Преосвећени Епископ Методије, наводећи да је суштина наше вјере, управо, празник Васкрсења Христовог, те да су обичаји, који су везани за празнике, у мјери у којој изражавају ту суштину, прихватљиви Цркви и народу, опстали су кроз вријеме.
„Суштина нашег празновања јесте Христова побједа над смрћу. Побиједио је највећи проблем људског рода, а то је проблем смрти. Све врлине доброта, љепота, правда, истина и милост, све би, на крају, било угашено и прождрто смрћу да није Христос васкрсао, биле би привремене само за овог привременог земаљског живота, али, Христово васкрсење дало је свему смисао, па и врлини, нашем животу, бивствовању, труду, трпљењу, подношењу свих искушења и недаћа, због оног догађаја који се већ десио, а то је побједе над смрћу Христовим васкрсењем“.
„Прослављајући Христово Васкрсење, ми не прослављамо нешто што је само Његово, што је само Он постигао и што се само Њему десило. Прослављамо и наше васкрсење кроз Његово васкрсење. Бог је, узевши нашу људску природу на себе исцијелио је, излијечио од свих гријехова, смрти, падова, недостатака и то је постало дио нашег живота, празнујући Христово Васкрсење. Треба бити храбар да би се за Њим сљедовало у овом свијету, који је препун зла, таме, искушења, подвига, борбе, неизвјености, страхова. Кад осјетимо Његово присуство у нашој души све нам је лако, једноставно и све нам је онда јасно, немамо никаквих недоумица, а у стању кад осјећамо одсуство Његово, које не значи да је Он далеко негдје изван нас, него је то наше осјећање, наша пала природа која тако осјећа. Онда нам се чини да је све пропало, да излаза нема, да нема свјетла на крају тунела. Али, историја људског рода је показала да има, како што се тиче судбине сваког појединца човјека као личности, а тако и шире заједнице, једног народа и цјелокупног свијета“, казао је Владика Методије.
Додао је да никад не посумњамо, јер Христовим васкрсењем, побиједиће истина, правда, милост, доброта и свака друга врлина.
„Прослављамо данас још једног побједоносца, који је сљедовао првом Побједоносцу Христосу. То је великомученик и велики војвода Георгије. Родио се у Малој Азији и још од малих ногу учио се истинама хришћанске вјере, иако је тада била прогоњена вјера Христова и Његови сљедбеници, у вријеме римских царева незнабожаца. Отац му је рано умро за Христову вјеру, мајка се преселила из Мале Азије у Палестину, у Лиду палестинску. Тамо је одрастао, брзо израстао у високог, лијепог, паметног и надасве доброг, племенитог човјека и хришћанина. Кад је Диоклецијан видио све његове врлине и како сија међу осталим војницима, брзо га је од обичног војника произвео у трибуна, а онда у великог војводу и високог официра његове царске гарде. Сав тај положај, моћ, достојанство, које је Свети Георгије зарана задобио, имао је само 20-ак година, кад је кренуло велико гоњење хришћана 303. године Диоклецијаново, кад су немилосрдно мучили, морили страшним мукама и смрћу оне који су Христа исповједали, он је храбро стао испред цара, исповједио хришћанску вјеру и рекао да је срамотно то што се чини са добрим, племенитим људима само зато што се не клањају идолима“, рекао је Епископ, напомињући да је то разјарило цара, који је наредио да га баце у тамницу.
„Изгубио је све положаје, почасти, поштовање, моћ, утицај, али, у ствари, ништа није изгубио, јер је Христа носио у свом срцу и у својој души, Којег је дубоко осјећао, Којим се хранио и живио, Који му је ближи био него његова кожа и тијело његовој души што су, он тиме ништа није изгубио, него је само добио још више. Ми смо свједоци тога. Диоклецијан је остао у сјећању само као проклети цар Дукљанин, а Свети великомученик Георгије претрпио је све муке на које су га цар и његова свита ставили да би угодили цару, идолима и ђаволу, који се клањају лажној и пролазној слави, пропадљивости, привремености, трошности, трулежи, смрти, мраку, злу. Томе се клањају они који се било чему другом клањају осим свјетлости Христовог васкрсења. Све је Свети великомученик Георгије претрпио. На крају су га посјекли мачем, кад нису могли ничим друго да га уморе. У том његовом страдању ишао је смирено и кротко, као и његов Учитељ Христос што је ишао на своје страдање“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Многи су се, гледајући силу којом је Свети Георгије превазилазио страдања, преобраћавали у хришћанску вјеру, међу којима и царица Диоклецијанова жена.
„Кад је видјела шта све Георгије, помоћу Божјом пролази и преживљава, рекла је: Вјерујем и ја у Георгијевог Бога, јер је Он јачи од свих ових идола којима се клањамо. И она је била осуђена на смрт, заједно су убијени. Десетак година после тог догађаја преобратила се цијела васиона, јер је цар Константин 313. године обуставио гоњење хришћана и дао, чувеним Миланским едиктом, право хришћанима које им припада и на крају је то постала вјера цијеле империје“.
„Зато су наши преци њега стављали на грбове. Зато велика Русија, Свети Георгије је био заштитник и царске породице и данас га на грбу носе. Зато је и Свети Стефан Немања, када је постао велики жупан, подигао у Новом Пазару Ђурђеве Ступове и посветио Светом Ђорђу. Прије њега, његов старији брат Тихомир почео је ову светињу да гради, јер само први у народу имају право ктиторства, овај храм је био почет, али није био завршен. Завршио га је Првослав жупан 1213. године, који је био савладар Немањин, ево овдје му је гроб, у овој светињи. Скоро смо славили 800 година ове светиње. Тако су српски владари показивали примјер свом народу и осталој властели како треба жвијети, коме се клањати, кога на грбу и застави носити. То је ова земља кроз све вјекове носила“, рекао је Епископ Методије.
Истакао је да су, ипак, долазила и времена таме, када се то губило.
„Ми смо у времену када је обезглављен Ловћен, скинут симбол крст и црква са грба Црне Горе, погажена и онда, у тој мрзости опустошења, цијели подловћенски простор се распада у тами, злу, погубљености и лудилу. То сви видимо и та се рак рана шири, изједа цијели организам ове земље и овог народа. Али, оваква свјетлост је противотров, ово је оно што је лијечило овај народ и ово племство, које је водило овај народ кроз вјекове. То је смисао и суштина наше вјере, то је оно због чега смо се ми данас окупили да прославимо, свако на свој начин, неко као крсну славу, неко као свог заштитника имендан, неко као оно што су славили српски владари, неко као славу овог дивног манастира сједишта древне будимљанске, а сада и будимљанско-никшићке Епископије светосавске“.
„Нека је са срећом слава свима и Васкрса и Ђурђевдана. Нека вас Господ и Свети Ђорђе оснаже да идете храбро, јер ко мисли да не треба за то храброст грдно се вара, путем наших предака, путем Христовим, да издржимо на том путу свијетла образа. Ако се кад спотакнемо и паднемо нека буде онако као што је говорио Лаза Лазаревић: Ако си пао немој се каљати, ако си се укаљао немој се ваљати. Треба устати, отрести блато са себе и кренути даље ка свјетлости Васкрсења Христовог, путем наших предака“, нагласио је Владика будимљанско-никшићки.
Указао је на значај духовних центара и бисера умјетности, који су подизани око овог храма, од Првослава и Тихомира, преко Немањине браће, чувеног Мирослава, кнеза хумског и захумског, који је, у своје вријеме, писао Мирослављево јеванђеље.
„Четворица браће их је било, они су Завидини синови. То јеванђеље Мирослављево и све те светиње, које је Стеван немања дизао, у Куршумлији, Расу, овдје, у Вољавцу и свуда редом, они су највећи бисери, не само центри духовности, него умјетности. Мирослављево јеванђеље је највећи и најљепши споменик љепоте умјетности средњег вијек, а то је било прије Немањића, прије династије Немањине. Они су имали неко наслеђе, то није могло да се роди у колиби, шуми, земуници како желе да представе да је живио српски народ раније. Свој најљепши израз добило је у Немањићима, зато га најдуже памтимо и тиме се опомињемо“.
„Кад смо год од тога одступили ваљали смо се у мраку и нестајали, отпадали су од корпуса српског народа други етницитети, који су се називали другим именима, а њихова суштина и смисао је постала мржња према ономе од кога су отпали. Кроз све вјекове су нас убијали и клали као извршиоци оних који су имали претензије, све ове вјекове, са западних, а и са источних страна од отоманске империје над овим просторима. Али смо претрајавали, знате ли због чега? Не због памети и вјештине, способности или неке друге земаљске успјешности, већ зато што смо сљедовали свјетлости васкрсења Христовог и ишли за онима, који су ишли за Христом и њима сљедовали“, констатовао је Преосвећени Епископ Методије, поручивши:
„Кад је наш народ скинуо поглед са Христа, онда је почео да тоне у море овог живота, да се дави и нестаје. Али, увијек је Бог давао овом народу некога ко ће да из народа изађе и да га води, да му руку, извуче га као што је Христос извукао Петра и увео га у лађу спасења. У обнови духовног живота овдје, који је у једном моменту био запро, кад је са Митрополитом Амфилохијем дошла обнова, онда са Владиком Јоаникијем, који је 20 година, заједно са вама и нама, дизао и обнављао ове храмове и духовни живот, уз њега су били, још, понеки људи, јер ниједан човјек не може сам, увијек је заједница та која све носи на плећима“.
Владика је, овом приликом, господина Петра Барјактаровића одликовао Медаљом Светог Георгија I степена, захваливши му на сарадњи коју је Епархија имала са њим. Одликован је за показану љубав према својој Цркви, а нарочито за вишедеценијски труд у ЦО беранској.
„Имамо једног дивног човјека, који је мудар и стар годинама, али млад срцем, духом и вјером, кога желим, на овај велики дан и славу овог манастира, да поменем и да га одликује Епархија будимљанско-никшићка, а то је Петар Барјактаровић, наш чика Пера, који има 90 и још коју годиницу, али их носи као момак и учествује и дан данас у свим духовним догађајима и обновама у Епархији, поготово у сјеверном крају и беранској околини. Желим да му у име Епархије, свештенства, монаштва и свих вас уручим највеће одликовање које Епархија има, а то је лик Светог Георгија, кога данас славимо, Златни лик, да му честитам и пожелим да нам, још много година, поживи јер Бог му није залуд толике године дао и да их овако лијепо носи. Да нам помаже својим савјетима, присуством, знањем, мудрошћу, искуством, да му се захвалим за све оно што је тихо и кротко допринио обнови ове Епархије“, казао је Епископ Методије.
Архипастирским граматама одликовани су: организација „Ноћни вукови Црне Горе“, за љубав и бригу око светиња Епархије будимљанско-никшићке, грамату је примио Вукоман Булатовић, предсједник, док су за исказану љубав према Цркви, а наорчито приликом изградње Саборног храма Светог Симеона Мироточивог у Беранама граматама одликовани: Милан Цатић, архитекта, Радун Стојановић, начелник Центра безбједности Беране, Жељко Чукић.
Храмовна слава прослављена је освештањем славских приноса и ломљењем славског колача. Домаћин овогодишње славе били су чланови „Ноћних вукова Црне Горе“, а за следећу годину обавезу домаћина преузео је хаџи Марјан Ђукић, у име хаџија Берана.
Фото: Сара Крговић
