Света Литургија у беранском Саборном храму
Прве недјеље по Педесетници, посвећеној свима Светима, у Храму Светог Симеона Мироточивог је служена Света Литургија. Након читања Светог Јеванђеља отац Милош се обратио бесједом:
"Браћо и сестре, овај прокимен кога отпјевасмо пред читање апостола, уводи нас и у празничност данашњега дана, односно његову суштину, а то јесте да у данашњи дан, први недјељни дан по Педесетници, односно по Духовима, славимо Недјељу свих Светих. Свих Светих који од памтивјека Господу учинише, на овај или на онај начин. Први међу њима апостоли, затим мученици, пророци, и сви они који су узели, као што Господ каже, крст свој на леђа своја и ходили за Њим.
Господ, браћо и сестре, тражи од нас вјеру чисту, вјеру пожртвовану. Не вјеру која се своди само на ријечи, без дјела, а исто тако не нека тајна дјела, а да ми се застидимо пред свијетом рећи да смо дјеца Божија. Јер Господ каже у данашњем Јеванђељу: Они који се одрекну Мене пред људима, одрећи ћу се и ја њих пред Оцем нашим небеским, а они, који узму Име Моје пред људима, признаћу ја и њих пред Оцем нашим небеским. Врло је важно, браћо и сестре, да подражавамо ове ријечи које не требају пуно да се тумаче, већ могу да се узму слободно здраво за готово. Када долазимо на Света богослужења, када се Причешћујемо, када постимо, када се исповједамо, тада Богу службу приносимо, али заиста, само дјелимично. Јер оно што стекнемо овдје, на Светом богослужењу, оно што чинимо онако како закони налажу, и обичаји, није само довољно, већ је потребна и наша чиста вјера у дјелима. А то јесте, да оно што нас одваја од гријеха, који нас истовремено одваја од Бога, а то јесу врлине, да њих подражавамо и њих умножавамо.
Сваки човјек је створен по лику и наличју Божјем, па самим тим препун је благодати Божије, и Господ га је украсио као Новогодишњу јелку, разним талантима, разним даровима. Да се наши таланти умножавају потребно је да вриједно и марљиво радимо на усавршавању истих, а не да, као што каже Јеванђеље, оне таланте, као онај безумник, закопамо у земљу.
Дакле, све што нам је дато у овоме свијету, у овоме животу, треба да умножавамо на корист нас, али и нашега друштва. Не наравно, не мислимо на ту корист, не подразумијевамо под том коришћу ону материјалну корист, која не може да насити нашу душу, већ на ону корист која храни и његује сва наша чула. Првенствено од њих та врлина јесте љубав. Ако имамо вјере и горе да премјештамо, а љубави немамо, као кивал смо који звечи, као звоно које јечи, ништа нам не приличи.
Дакле, сви они који су положили живот свој за вјеру, за Христа, за Оца, Сина и Духа Светога, првенствено, у себи, изобиловали су великом количином љубави, јер онај који треба да положи живот свој за ближњега или за Бога, он првенствено мора да има љубав, јер онај човјек који није наоружан љубављу, он се боји свега. Дакле, он не може ласно узети крст свој на леђа, па чак ни ону чашу страдања испити до краја, ако нема ту љубав која га одводи без страха пред Лице Божије.
Први ће бити последњи, а последњи први. Овом ријечју Господ највише циља на фарисеје који су били учени, изобиловали су мноштвом списа и науке којом су поткрепљавали оно на шта су их припремали пророци. Међутим кад је дошао тај час да прихвате Господа као Месију, као нашега Избавитеља, они су били слијепи код очију, зато што је управо, браћо и сестре, као што рекосмо, срце њихово било празно од љубави. Дакле, у њиховим срцима није било љубави, само гордост, којом су се они надимали. А зато они који су били прости међу Јудејцима, апостоли, који нису били ни богаташи, нити су имали неку ванпросјечну, већ средњу, памет, који су били зато пожртвовани и марљиви радници, управо такве је Господ привео к' Себи. Ми можемо да предпоставимо да је то урадио зато да будућа покољења не би говорила: Е изабрао је ове богате, па су они својом моћи уцијенили ове сиромашне да би повјеровали у Њега. И изабрао је ове мудре, који су својом науком изварали народ и опет их привели да повјерују у Њега. Он је заправо изабрао оне који су можда у очима друштва били последњи, и стога ће Господ, као што каже на питање апостола Петра: Шта ће бити Господе са нама који узесмо крст свој и пођосмо за Тобом? Он каже, чим сједне са десне стране Оца да ће и њих готово равно Себи ставити на дванаест престола и да ће судити дванаест племена јудејских. Ето толико је Господ Својом смрћу усавршио и ипостазирао је, малтене, ову људску пропалу природу и довео је на тако узвишено место како је престо Оца нашега небескога. Тако је и Своје Свете апостоле и ученике, за које сами рекосмо и знамо да су били прости људи, рибари, трговци, малтене науком потпуно незнавени, поставио и удостојио на тако високо мјесто за разлику од оних фарисеја који су нажалост због свог само учења у пракси, али без икакве истинске вјере и љубави, и Исине, остали много ниже, можд и већина неких се нису ни спасили. А ми се, браћо и сестре уздамо у милост Божију. Потребно је да се жртвујемо као што се и Христос жртвовао за све нас. Да бисмо и ми узели, и можда се удостојили оне светости које су и многи преци наши се удостојили.
Тако да се свјетли свјетлост ваша међу људима, и да сви видјевши ваша добра дјела прославе Оца нашега који је на небесима. То је исто једна крилатица јеванђелска којој сви треба да стремимо и којом треба да се водимо кроз овај кратки овоземаљски живот. Дакле, када неки наш ближњи види код нас да смо вриједни, да смо марљиви, да смо пожртвовани, да чак радимо и на своју штету како би угодили другоме, за таквим човјеком ће, браћо и сестре, да иде слава и част, не само у ономе животу, већ и кроз овај живот, као што за сваким човјеком иде његова сјенка. Исто тако и онај који рђаво чини, који не чини добра дјела, који не мари за ближњега, исто тако ће и за њим да иде лош глас. А није битан само глас свјетине, глас масе, већ је битан и онај Глас одозго који ће свима нама једнако, по нашим дјелима, односно недјелима, да суди.
Онај који заволи оца свога или мајку своју већма него Мене, није Мене достојан. Па чак и онај који заволи сина свога или кћер своју већма него Мене, није Мене достојан. Наравно, браћо и сестре, Господ не каже овим ријечима да ми не требамо да волимо своју породицу. Напротив. Свака породица хришћанска је мала Црква, и она је највећа светиња. Али нема веће светиње од Оца и Сина и Духа Светога, Бога кога ми исповједамо, Тројичнога Бога. Дакле, ако под овим ријечима се разумије да онај човјек који исповједа вјеру у Васкрслога Бога, а има сметњу од својих ближњих, од свога оца или своје мајке, који га одвраћају; често смо били свједоци, нарочито у овоме пређашњем времену, времену неком које је последица дјеловања оне идеологије која није баш баштинила хришћанску вјеру, то јесте комунизма, да човјек када би се одлучио да пође у богословију, или, не дај Боже, да се замонаши, тад би настајало велико покајање у кући, као да су тога човјека ударила кола, или као да иде на страшну смрт, на неко погубљење; е Господ тражи да од таквих се ми отклонимо па чак и ако су нам отац и ако су нам мајка, или ако су нам син или ако су нам ћерка. Дакле, код таквих родитеља не треба да идемо и да их слијепо слушамо, зато што ћемо душу своју изгубити. Наравно оне чарке, оне свакодневне свађе, којима смо сви подложни, чак човјек не може сам са собом, па кад је и сам почне да гунђа на себе, њима смо сви наредни, али свакако треба да се кајемо јер је то плод наше сујете и наше гордости, која је мајка свих грјехова.
Дакле, ово што смо данас чули, у данашњем Јеванђељу, треба свима нама да буде примјер, али и опомена како треба да исповједамо нашу вјеру. Дакле, да са поносом истичемо да смо Хришћани. Јер и мученици који су страдали, могли су лако да се одрекну Христа у јавности, па да Га тајно поштују, као што је то учинио и апостол Петар. Међутим није страшно одрећи се Бога, већ живјети стално у томе одвајању од Њега. Све што учинимо рђаво или нажао можемо да се покајемо, али свакако је битно да стражимо над нашим дјелима и да сваки наш корак чинимо као да нам је последњи, и као да ми желимо првенствено да задивимо Оца нашег небескога, а потом и наше ближње.
Нека данашњи празник, и примјер свих Светих, буде свима нама узор у даљем ходењу у вјери Христовој, и нека Бог све једнако благослови Својом милошћу и благодаћу, свагда, сада и увијек, и у вјекове вјекова. Амин."
Извор: Facebook
