Канонизација Преподобномученице Стефаниде Битољске и Скадарске

Поводом свечаног догађаја канонизације Свете преподобномученице Стефаниде Битољске и Скадарске вечерас, 29. јуна 2024. године, како је раније сапштила Македонска православна црква – Охридска архиепископија, Преспанско-пелагонијска Епархија, у Манастиру Светог Јована Крститеља Слепче, служиће се свечано вечерње богослужење, са почетком у 17 часова. Света архијерејска литургија биће служена сјутра, 30. јуна у 9 часова у Саборном храму Светог великомученика Димитрија у Битољу. Поводом канонизације ,,најчудесније српкиње двадесетог века“ Преподобномученице Стефаниде, најављен је долазак Његове светости Патријарха српског г. Порфирија.

Свети архијерејски синод Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, на предлог Синодске комисије за канонизацију светих, одлучио је 11. априла 2024. године да у Диптих светих унесе и новојављену Преподобномученицу Стефаниду Скадарску Дечанску и Битољску.

Света Стефанида Скадарска Дечанска и Битољска (Стевка Ђурђевић 1887-1945), велика подвижница, рођена је у Враки код Скадра. Из неиздрживе љубави и радости Божије, писала је исповједна писма свом духовном оцу, викарном Епископу скадарском Виктору Дечанцу (Михаиловићу), која је у библиотеци Манастира Високи Дечани својевремено пронашао свршени студент богословља Ристо Радовић, потоњи Митрополит црногорско-приморски и Егзарх пећког свештеног Трона.

Молитвеноисповједна писма подвижнице Стевке, у монаштву Стефаниде, дио су књиге „Христе мој животу“, чији изадавачи су манастири Ћелија пиперска и Високи Дечани.

Вапај подвижнице Христу

Пронашао сам у Манастиру Дечанима оригинални рукопис ове подвижнице Христове љубави. То су у ствари исповиједна писма, њих 92 на броју, писана на великим табацима, на 328 страница и неколико из свеске исцијепљених листова, на којима се налазе посебне молитве. То је била њена писмена исповијест у Дечанима и, захваљујући садашњем Дечанском игуману Макарију, све је сложено и сачувано.

Свако од писама почиње ријечима: „Во имја Оца и Сина и Светога Духа. Амин.” Ја ћу покушати да издвојим значајнија мјеста из ових исповијести, чувајући њен начин писања, који је пун простоте и оригиналности. Има дијелова који запањују својом љепотом и дубином, топлином и истинитошћу религиозног доживљаја. Језик је простонародни, вјероватно онакав какав се употребљавао у њеном мјесту  рођења, без украса и некњижевни, али баш стога и јесте истинити одраз ње саме. Сва су писма преокупирана чудесним ликом Христовим, свијешћу о сопственом гријеху, коју у толикој мјери посједују само људи који су у себи дубоко осјетили тајну препорођаја личности кроз подвиг, пост и молитву, сазнањем таштине живота у свијету, снаге зла за које преподобна Стефанида каже: „Зло ме скубе по земаљском јаду” (306. стр. рукописа). Ове су ријечи бремените истином и силне по снази – биће истина ако кажемо да су на достојној висини оних Његошевих: „О проклета земљо, пропала се! …У крв си се мени претворила.” Истинско осјећање за вриједности, које се разгорјело у понорима овог простог срца, развијени критеријум за главна питања живота, снага вјере у Христа: „Откуда то?”, ви се у чудном жару питате кад стигнете на последњу страницу ових једноставних исповијести „Тужном Христу”, како Га ова подвижница често назива!

Снагом топле љубави и мушког замаха одишу оне њене ријечи свијету и Христу: „Па нека се чини што год хоће на овом свијету! Нека се обрће и преврће, мене (с) Христом нико раставити неће!” Она зна, па то и каже, да „велики је јад мислити и погледати како иде безредно посао светског живота”. Стога жури да каже Христу, изван Кога она „нема ништа” (I, 1), Кога она „има у себи, свету Истину” (I, 2), Који је њој „милост и љубав и цио углед њеног живота” (I, 1). Ето, томе Христу се она обраћа и каже: „Да ме чуваш од ове безверности и развратности, која на овом јадном свијету постаје.” Па у печали видовите душе завршава то исто мјесто ријечима бола од сазнања истине: „Све се јади множе – бих рекла као да хоће све да пропадне!”

Но најбоље да пустимо њу саму нека нам прича своју тајну, која се сва може сложити у онај вапај из 66. писма: „Молитву Ти, Христе, дижем и дајем безумно…” (306. стр). Не заборавите: то је проста жена – што зна, научила је самоуко, у својој осами! Уз помоћ огња Христовог, који се у њој разгорио, и благодати, која ју је тајновито оросила! Како каже стари чика Стано Башановић, који је њу познавао за живота, такође родом из Враке код Скадра: „Сами Господ Бог јој је то дао!” Није то било давно, у овим крајевима је окончала свој живот и подвиг и Блажена Стојна, још једна Богом просвећена и Христовом љубављу заробљена душа. Христос сије гдје је и почео да сије – на простим и чистим срцима, и жање жетву тамо гдје се мисли да је нема, и у временима која, по безумним, изгледају бесплодна.

Митрополит црногорско-приморски
Амфилохије

Драма личности као експеримент

Ја вас молим уставите се за часак пред тужнорадосним животом монахиње Стефаниде, заслужила је више од тога. Уставите се за трен пред потресним страницама написаним изломљеним невјештим рукописом сељачким, опорим као и живот. Уставите се пред драмом људске душе и тугом људског срца. Огледните се у њој. Дубока и предубока и бистра је до бола и узвишена до радости.

Ви који читате много па и паметних књига, прочитајте ове разговоре, који никад нијесу жељели да буду књига. Урезано је свако слово снагом од које камен постаје жив. Јер то је снага опитног живота. То је живот који се одупро смрти. То је живот који је поставио захтјев „Бити!”, али тамо гдје нема смрти. За њега други дио Хамлетовског питања – не бити – не постоји. Мјесто њега стоји јадост живота, која је небитије, и којој се треба одупријети свом снагом бића запретаног у подвигу. На том распону између „јадости” живота и Бога радоснога, Бога у Коме је једино постојеће Бити а да нема смрти, одиграва се ова Драма, која је више него то.

У нашем вијеку земља је изњедрила много мудраца о којима се чује од Јамајке до Сјеверног пола. А не зачуди се кад кажем да је Стефанида род ономе мудријем дијелу мудрих људи нашега доба. Ништа зато што се њен глас тихо чује, чак и не чује – па она није ни жељела да се чује. Бјежала је у тајне скривнице своје душе и док је жива била. Шта ја имам коме да кажем: бисер нека сам блиста, кад је бисер. Скривене Драме су то само за очи нас кратковидих. За Режисера су оне исто тако јасне колико за нас неухватљиве. Како скривене драме, тако и ток времена са загонетком живота! Сваки живот је позив на драму, не на имитацију њену. А једна истинита драма је својим ћутањем и искреношћу гласнија од свих радио станица на свијету. У њој живот уткива своју потврду, она је исто што и истински живот, код ње нема не бити. Јер све што једном може не бити, говор му се претвара у привид, игра у тишину без повратка. Смрт му је присутна онолико, колико је ћутању драме присутан живот и кроз њега, дакле, говор који не хита за временом, већ, прије, вријеме за њим. Мјере неба нијесу што и мјере времена. Језик истинских, људских драма језик је Неба, његово вријеме је καιρός – вријеме бремено будућношћу Истина је ван времена, али протиче кроз њега и даје му потврду. Људска личност, драма живота људске јединке је у истини, дакле ван времена, или свевремена, протиче кроз вријеме да би добила на своје чело седам печата бремених будућношћу. Режисер и Драма – личност, двије истине које се траже, једна по милости, уз позив чудесне фруле, друга због јадости и недовољности, загонетности себе и своје истине, одзива се фрулином позиву да би њеним чудесним акордима угасио трептаје жеђи и заситио глад огњем.

Кад смо код тога, онда смо код Стефаниде. Кад се дивимо експериментима у епрувети и у космосу, мудростима теорије релативитета, нијесмо ли у заблуди кад притом са ниподаштавањем пролазимо поред експеримената који су у овом чину драма једне личности!

Неко нас то вара – шта би друго могло бити – па се више дивимо ономе што мање заслужује, и тражимо истине од онога што је има у себи мање. Тражимо себе тамо гдје има само мало од нас. Превиђамо себе, а тражимо се! Вратимо се себи, а нека нам у томе помогне монахиња Стефанида. Tреба нам оно Бити гдје нема смрти, гдје је она! Које је она пронашла, откривши Алфу и Омегу живота – Христа.

Само на једној оваквој личности вриједност животног разбоја пада до бесмисла или васкрсава до Истине. Ако је Стефанидин подвиг био лаж и привид, психопатија, што је свеједно, онда су сви подвизи људских драма оковани грозном нулом без катанца. Ако је један живот бесмислен, овај би то био, а онда другог, са смислом, гдје наћи? Ако је он истинска драма, онда је и потврда тријумфа живота, тријумфа личности до бића, које никад не може не бити.

Живјела је испод Проклетија, али као бунтовник против проклетије живота и сваког зла које „скубе по земаљском јаду”. Кад је у питању Бити и проклетија под којом је рођена и духовно и физички, она је за ово прво. Без резерве и ограничења.

Проклетија живота и Благослов Живота. То је још једна потврда истине Хришћанства у времену кад изгледа да је оно остало без свједока.

Митрополит Амфилохије (Ристо Радовић),
Манастир Дечани 1963.

Извор: Митрополија црногорско-приморска