Окренимо се ка Божанској свјетлости од које смо саткани
У цркви светих Апостола Петра и Павла Литургију у Бијелом Пољу у недјељу је служио протојереј ставрофор Дарко Пејић. Подјсећајући на прочитано зачало из Јеванђеља, о. Дарко је казао да Христос ученицима и народу објављује неке посве нове истине, открива пут којим треба свако од нас да иде и упозорава нас и говори о нашим чулима, тијелу.
"А онда полако додирује ум наш на крају и срце и душу. Јеванђеље почиње ријечима ”Светиљка тијелу је око”. Јер оком својим водимо тијело, око води руку на пружање ка пријатељима, на дјела, рад, око води ум да не стане у провалију да не падне. И колико је страшно када човјек изгуби физички вид и више не ради свом снагом, да нагађа кораке. Страшно је тако ићи кроз живот, међутим, има нешто много страшније од тога, када човјеково унутарње око потамни, када човјеков унутарњи вид потамни. Човјеков вид је ум његов. Ум окреће и очи и руке наше и на саблажњиве погледе и на то да пожелимо оно што не би требало. И онда такве мисли и жеље таквог човјека спушта ум у срце човјечије. Ако је то унутарње око потамнило, престало да гледа ка небу и Богу и да се угледа на њега, ако је човјек оставио да иде путем којим је Христос ишао, онда је онако како каже Јеванђеље: “Ако је свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама демонска. Колико је тек зло када човјекову душу, ум и срце се настани сам сатана. Затим Господ наставља и говори нам о склоностима људи, да брину о физичким стварима."
"Онога тренутка када су наши прародитељи загризли од јабуке или дрвета познања добра и зла, Господ је проклео змију. Када их је Господ питао зашто су дирали са тог дрвета и Ева каже : Змија ме превари. И Господ каже јој каже проклета си мимо сво звјериње, да се по земљи на трбуху своме вучеш. Сваки човјек који изгуби Бога почиње полако да личи на змију, јер пада на земљу и вуче се по прашини, везујући се за земљу и земаљско, и онда са земље бива прожет завишћу, јер му сви поглед заклањају, удаљен далеко од Бога, иде и уједа сваку пету коју види. Наравно, због тога човјек треба да увијек своје очи, ум и срце да подиже ка своме Творцу. И зато нам Господ говори да не мислимо о храни, јелу и пићу и о томе у шта ћемо се одјенути и наводи примјер птица. И каже, погледајте на птице, не сију, не жању, не сабирају, па и о њима Бог брине. Па ако о једној птици, која данас јесте сјутра није, Бог тако брине како неће о нама људима, које је створио по лику и обличју своме. Није Бог даљи, немилостив, није он нас заборавио, него смо се ми удаљили од Бога, као она змија у прашини. Из прашине не видимо Бога па вичемо нема Бога. Треба устати, стрести са себе прашину, своје очи физичке и умне у окренути у правцу божанске свјетлости од које смо саткани и видјети Бога”” бесједио је о.Дарко.
