Епископ Методије на литургијском сабрању у манастиру Златеш: Кад се љубав зацари међу нама, тада ће се Царство небеско зацарити у нашим односима
У четврту недељу Часног поста, Преподобне Марије Египћанке, 14. априла 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Златеш у Томашеву код Бијелог Поља.
Пред почетак Свете Литургије, Епсикоп је произвео чтеца Марка Вељковића у чин ипођакона.
У литургијској проповједи, Владика је, поучавајући вјерни народ, казао да су сабрали у четврту недјељу Часног и Великог поста у златешкој светињи, посвећеној Светом пророку Илији, да се напоје воде живоносне и живе.
„Да се нахранимо благодаћу Духа Светог, да тијело постом исцрпљено и укроћено, да душу своју нахранимо и тиме је оснажимо молитвом. Чули смо у светом Јеванђељу данас како је неки отац болесног сина, изгледа јединца, ђавоиманог и обузетог, довео код ученика Христових, а Христос се вратио са Таворске горе са своја три изабрана ученика и затекао жамор међу ученицима и тим човјеком са дјететом. Њему тај човјек прилази и каже: Ево сам довео свог сина да ми га исцијелите, али они не могу. Ако ти можеш, учини нешто“.
„Христос на то његово: Ако одговара својим ако: Ако ти можеш вјеровати, Богу је све могуће. Отац, кад су му се у том тренутку очи отвориле, и кад је видио своје маловјерје, у свом очајању вапио за помоћи, видио је да није само ни до Божје свемоћи него да је и до вјере онога који иште и тражи, и онда говори: Вјерујем Господе, али и помози моме невјерју. То је дубоко разумијевање које треба сваки сљедбеник Христов и сви ми овдје сабрани да усвојимо, да молимо Бога да нам долије вјере у ове тешке и смутне дана гдје се рат завитлао на све стране земаљског шара и гдје се цијела земља потреса, гдје су земљотреси, болести, погибије, гдје удара брат на брата, и нема ништа од онога што је идеологија овог свијета обећавала праху земаљском, нема ништа од оног просперитета и напретка и успјеха материјалног и земаљског, да се све структуре тресу и љуљају, разграђују да се распадају“, бесједио је Преосвећени Владика.
У тим временима, додао је Епископ Методије, када изгледа да је све горе, с друге стране је, на неки начин, и све боље. У тим невољама, појаснио је он, окреће се човјек Богу и вапи као што је овај родитељ вапио Христу: Господе, вјерујем, помози моме невјерју.
„Када су га ученици питали: Због чега га ми нисмо могли исцијелити, јер је Господ пред цијелим народом тада исцијелио тог младића болесног и обузетог, Он им је рекао: Овај се род изгони само постом и молитвом. Није само постом и није само молитвом него и постом и молитвом. Молитва треба да нам припреми душу у стање примања благодати Божје, а пост треба да нам смири тијело да се не јогуни и да не тражи своје, него оно колико му је потребно да би нам служило духу који треба да се усели у срце наше, а то је Дух Свети, да служи Богу живоме“, навео је Владика Методије.
У златешкој светињи окупили су се данас и Вранешани, на првом мјесту они, као сабор људи који живи у Вранешкој долини што је, по ријечима Преосвећеног Епископа, знак да смо на путевима наших предака.
„Тиме што смо се окупили показујемо да сљедујемо путем својих предака, а нисмо се окупили око неке друге грађевине или здања, него овдје око светиње у Вранешкој долини. То је добар знак да се постави добар темељ и да се отвори простор да оно што нам једино и насушно треба да нам Бог да, да иштемо најприје Царства небеског, а то значи да се оно усели овдје међу нас нашом међусобном љубављу и праштањем. Када једни друге прихватамо и примамо у срца наша, ми смо тада на путевима наших предака. Кад опраштамо једни другима, кад се љубав зацари међу нама тада ће се и Царство небеско зацарити међу нама и у нашим односима“.
„Ако се будемо држали на окупу, али та свеза да буде наша љубав која извире из љубави према Богу, а на дјелатном плану и простору је потврђујемо љубављу према ближњему, према ономе кога гледамо сваки дан, тада смо опет на путу наших праотаца и отаца. Ниједна сила која се завитлала у овом и у свим временима људске историје неће моћи да нас сатре као што није могла до сад ниједна док смо били на истинском и правом путу наших отаца. То вам желим у овој Средопосној недељи, више од половине смо превалили на путу ка свијетлом празнику Васкрсења Христовог, а то је симболика да идемо кроз овај свијет пажљиво, сабрани у молитви, у уздржању и са пуним срцем и душом вјере према живом Богу, у љубави једни према другима“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.
У име народног сабора у Вранешу обратио се Миладин Мики Јоксимовић, адвокат, нагласивши да људи, често, заборављају оно што је било, а из чега се припрема нешто за шта, како је казао, надају се сви да се неће збити.
„Кренули су ових дана Вранешком долином неки мешетари, који су се сјетили неких прошлих времена, тврдећи да су они били жртве, а заборављајући пет стотина година ропства, убијања, на колац натицања, отимања дјевојака, силовања. Сјетили се и хоће у Вранешу да подигну споменик неким жртвама, односно да би Вранешане и Вранешку долину прогласили геноцидним народом. Они старији из Вранеша знају шта је било и како се десило, шта је било 1904. и 1905. године, ниједна кућа у Вранешкој долини није остала незапаљена и ријетко је ко од Вранешана остао да није морао тражити спас преко Таре у Црној Гори или према Пљевљима. Није `24. година узрок погибије Бошка Бошковића, та погибија је била само кап, која је прелила препуну чашу злочина који су се до тада десили“.
„Само из моје куће, из мог братства из Горица за 12 година убијено је седамнаесторо, отето и заклано. Нијесмо се никад светили, ни позивали на освету. Памтили смо, не да би их осуђивали већ да не би дозволили да нам се то понови. Сви старији Вранешани знају, после 1924. године да су на Коврену остали да живе Баори све до 1954/55. док нијесу сами продали имање, па Садиковићи, Љуце. Је ли Рамо Сеидовић читав свој живот провео у Вранешкој долини и сахрањен по свом избору на православном гробљу код цркве у Павином Пољу? Нека нађу они у њиховим мјестима једнонационалним такав примјер. Вранишани, сјетите се `70. их и `80. их година када су њихови представници из политике побјеђивали наше кандидате из Вранеша. Је ли то била мржња или смо вјеровали у оно што су нам проповједали политичари да смо сви исто“, рекао је Јоксимовић.
Поручио је да не пристају да им се пришивају етикете, а њиховим прецима дјела која нијесу извршили.
„Сви који не вјерују у ову причу нека узму „Путопис“ Григорија Божовића из 1934. године, а он није био ни Црногорац, ни Вранешанин, него са Косова, пролазио је овуда и описао до детаља шта се то десило 1924. године у Вранешу. Изгледа, сви на свијету имају право на слободу, на своју имовину, на свој живот само ми из Вранеша морамо читав вијек да будемо оптуживани од оних који су, понављам, убијали, клали, отимали, пљачкали, затирали нам вјеру и културу“, оцијенио је Јоксимовић, нагласивши да су Вранешани добро упамтили „демократију“ из поменутог историјског периода.
„Зато, Вранешани, немојте да се полакомите, облијећу ових дана, нуде паре да бише купили парче земље да дигну споменик злочинцима, јер нити један муслиман из Вранешке долине, који 1904. године није окрвавио своје руке и 1914. и`18. када су Аустроугари, није имао жртава у породицама. У памет се, у Вранешкој долини се гласају разне партије и странке. По овом питању, ако мислимо добро себи и свом народу, морамо бити јединствени. Ове светиње нас морају окупљати и сабирати да ниједно парче земље у Вранешкој долини не дамо онима који се никада нијесу показали да су нам пријатељи“, закључио је адвокат Миладин Јоксимовић.
