Саборни храм у Беранама подиже се полако ка Небу, показујући да још увијек гори кандило, које је запалио Свети Симеон Мироточиви
Протојереј Предраг Шћепановић, парох подгорички, бесједио је, недавно, на Светосимеоновској академији у Беранама. Он се, овом приликом, осврнуо на прогон Светог Симеона и Светог Саве из школа у Црној Гори, који, из времена комунизма, траје до данас и изразио увјерење да у Епархији будимљанско-никшићкој, још увијек, гори кандило вјере које је, прије девет вјекова, упалио Свети Симеон Мироточац у чију славу се подиже Саборни храм у Беранама.
„Било је времена кад смо заборављали Светог Симеона и Светог Саву. Једва писмени кнез Милош Обреновић је 1823. уврстио Светог Саву у школску славу. Они који су били „писменији“ од њега, су га 1946. протјерали из српских школа, а заједно са њим и Светог Симеона. Но, светитељи су као ријеке понорнице. Оно што је Божје, што је гоњено има двије отаџбине. Гоњено са земље оно се обасјава на Небу. Светитељи су као метеори. Свети Симеон Мироточиви, владар моћни, оснивач је светородне династије Немањића. Они су били људи од крви и меса, међутим, нико неће да каже да су били велики покајници и да су као монаси завршавали своје животе“, казао је парох подгорички о. Предраг.
„Храм Светог Симеона Мироточивог показује да још увијек гори кандило вјере, које је запалио Свети Симеон Мироточиви“
„Славећи Светог Симеона Мироточивог, ми славимо оно што је најљепше и најузвишеније у српској историји. Кажу нам, данас, Европљани да се ми Срби много враћамо у историју, а историја је простор слободе у који нас је Христос послао у овај загонетни свијет. Као кад возимо ауто, морамо видјети у ретровизору ко је иза нас да би могли ићи напријед. Морамо знати ко смо, чији смо, чији смо народ. Тако да ми са поносом можемо рећи и данас ми је срце пуно што сам овдје у Беранама и видим да се овај храм Светог Симеона Мироточивог полако диже ка небу, што показује да овдје у Будимљу још гори кандило вјере, још гори она свијећа коју је, прије девет стотина година, упалио Свети Симеон Мироточац“, истакао је свештеник Шћепановић.
Он је говорио и о Симеоновој лози која има чудотворну моћ. Изникла је из његовог празног гроба и одржала се до наших дана. Сваке године богато рађа, што представља велико чудо Божије, велику моралну утјеху и духовно ободрење за наш вјерујући народ.
„За ових једанаест година, колико сам свештеник, сазнао сам за бројне случајеве бесплодних бракова, који су добили дјецу послије четрдесетодневног поста и коришћења чудотворне лозе. Та лоза је изникла из зидова Хиландара. Сви знамо да је за лозу потребна земља, међутим, ту нема земље, али сузе Светог Симеона су биле со и вода тој земљи. Колико је, тек, за ових осам стотина година, али смо ми Срби мало лијен народ, па не записујемо чуда, брачних парова, а мени су познати и свештеници који су добили дјецу. Нијесу могли да имају потомства, па су користили чудотворну лозу Светог Симеона. Најстарија лоза на свијету стара је 400 година, а ова преко осам стотина година и даје плодове“.
„Дјеца смо Светог Симеона и сина му Светог Саве“
„Нека би нам Бог дао, Преосвећени Владико, да храм Светог Симеона Мироточивог брзо заблиста златним крстовима и да нас позива да се, увијек, сјетимо у овим временима, како их је отац Јустин назвао „вијек атомске технике и прашумске етике“, ко смо, чији смо, да смо дјеца Светог Симеона, његовог сина Светог Саве“, рекао је о. Предраг Шћепановић.
Подсјетио је на житије Преподобног Стефана Немање Светог Симеона Мироточивог, који се, као прост монах, упокојио у манастиру Хиландару.
„Као ђак подгоричке гимназије, запамтио сам оне његове ријечи, а данас се са тугом питам да ли ђаци у нашим основим и средњим школама уче како је некада моћни владар, Свети Симеон Мироточиви, лежећи на самртном одру од рогозина, рекао свом сину, који је влажио очи сузама и натапао свету српску хиландарску земљу, казавши му: „Чедо моје мило, свјетлости очију мојих, утјехо и чувару старости моје. Ево, већ, приспје вријеме растанка нашег; ево ме већ отпушта Господ с миром, по ријечи Његовој, да се испуни што је речено: Земља си, и у земљу ћеш отићи. Но ти, чедо, не тугуј, гледајући мој растанак, јер је ова чаша свима заједничка. Ми се овдје растајемо, али ћемо се опет састати тамо гдје више нема растанка" и испустио своју душу пред иконом Пресвете Владичице Богородице, којој је посветио Студеницу и манастир Хиландар“.
„Нека би Бог дао да она последња пјесма, поука, која је остала од Светог Владике Николаја:
„Ја сам с тобом роде српски цели,
више сада него за живота,
буди стрпљив, дан ће да забели,
то ти каже Христова Голгота“.
То нам и данас поручује из Будимља, из сједишта будимљанско-никшићке Епархије, ова часна икона, ова часна свијећа и Храм који ви, Васојевићи, градите љубављу. Нека би нам Бог дао да никад више у својој историји не заборавимо оне који су све дали да ово наше тло сачува сјај и достојанство, оне који су нас уписали у Богољуде“, поручио је на крају свечане Светосимеоновске бесједе протојереј Предраг Шпановић.
