У оквиру трибине "Свободијада“, коју у просторијама Друштва црногорско-руског пријатељства "Свети Георгије“ у Никшићу, организује Удружење књижевника Црне Горе, у понедјељак 8. фебруара 2016, одржано је вече посвећено сјећању на Момира Војводића.

О Војводићевом стваралаштву говорили су др Будимир Алексић и пјесникиња Милица Бакрач, уредник трибине.

Она је казала да су нашу књижевност и језик за кратко вријеме напустили добри писци и добри људи, попут Момира Војводића, Јована Дујовића, Гара Јовановића, Славка Живковића, због чега се осјећа велика интелектуална празнина. Напомињући да је имала привилегију да Момир Војводић буде њен пријатељ од пјесничке младости, Милица Бакрач је истакла да памти Војводићиву подјелу пјесника на: пјесника и пјевуне, односно "подвижничко пјесмовање и брбљољубље".

"Имао је непоновљиве кованице у својој поезији и био истински чувар српскога језика. Момир нас је учио да "научимо језик" и да уважимо поруку Милана Ракића: "Нема слободних стихова", упозоравао нас је да поштујемо ритам, склад и мелодију у свакој пјесми, нарочито у сонету."

"Момир Војводић, Метохијац, погорелац, са ребром Проклетија и вијом морачког кућног вука, опјевао је читав свој живот не напуштајући ове своје двије географске груде: Метохију и Морачу“, казала је Милица Бакрач, наводећи ријечи Милована Витезовића, који је рекао да је Момирова судбина српска судбина. На тој вјетрометини између Метохије и Мораче, нашао је уточиште у српском језику, често говорећи: ,,Српски језик је његова једина држава, а Морача, његов престо“.

Прије двије године, подсјетио је др Будимир Алексић, напустио је овај свијет велики српски пјесник, ненадмашни усмени бесједник, бритки полемичар, префињени књижевни критичар и антологичар, истакнути публициста Момир Војводић. Рођен у Поношевцу код Ђаковице (1939), у мученичкој српској Метохији, са двије и по године морао је да бјежи са свог огњишта пред помамом арнаутских паликућа који су, на крилима нацистичког окупатора,кренули да затиру сваки траг српског постојања на тој светој српској земљи.

"Овај метохијски погорелац и пјесник косовског завјета никада није заборавио своју родну Метохију, о њој је пјевао, у мислима јој се враћао, ново страдање Срба у њој болно доживљавао, па је у књизи "Ребра Проклетија“ 2005. године записао да шездесет три Васкрса васкрсава "у жељама родно огњиште у Метохији, које данас Буш и Бијела кућа поклањају Арнаутима за доларе“, казао је Алексић.
Алексић је истакао да је Косово било умјетничка основица из које су потекли Војводићеви многобројни рефлексивни и патриотски стихови, сабрани у више његових књига: Ребра Проклетија, Излазак Чарнојевића, Божурова царство, Жертвенопоље – бој на Косову.

Као изузетан лирски и епски пјесник Војводић је објавио четрдесет збирки поезије и приредио двије антологије, а осим тога био је бриљантан преводилац са руског језика.

"Војводићево родољубље и приврежност српском националном бићу, његово православље, оданост Српској православној цркви, као и његова поетска креативност, посебно су дошли до изражаја у пјесмама са светосавским мотивима.
Његове пјесме које се односе на Светог Саву остаће забиљежене не само по значајним естетским дометима, него и по продору у тематске просторе у које пјесници Црне Горе читаве двије и по деценије послије Другог свјетског рата нијесу залазили. Када бисмо тражили писца хришћанског, православног надахнућа на српском језику који није одустајао од своје вокације проноситеља јеванђељског и светосавског духа, онда би то сигурно био Момир Војводић. Богатство његових религиозних мотива, слика, појмова, симбола и реквизита извире из фундуса његовог религиозног образовања, из теолошког штива које је ишчитавао, из познавања Библије, хришћанске историје, наше националне историје и судбине“, сматра Будимир Алексић.

Овом приликом приказан је телевизијски филм,,Житије Момира Војводића", који је снимила Српска ТВ из Подгорице.